Зашто из Софије сада одапињу стреле и према Србији

Протест националиста у Бугарској Зашто из Софије сада одапињу стреле и према Србији

Протест националиста у Бугарској Зашто из Софије сада одапињу стреле и према Србији

Бугарски министар одбране води своју кампању - засновану више на „слободним конструкцијама“ и стереотипима, него на чињеницама.

Пише Душан Пророковић

Бугарски министар одбране води своју кампању – засновану више на „слободним конструкцијама“ и стереотипима, него на чињеницама. И то је политика. Централну тему те кампање представља – питање македонског идентитета. Због тога су сада и Срби постали проблематични.

Јер, према школи мишљења, чији ставови се експлоатишу у актуелној кампањи, Срби су македонски идентитет и створили, неспособни да асимилују бугарски живаљ.

После Северне Македоније, Бугарска удара и на Србију

Македонско питање јесте осетљиво за бугарску јавност. Уобичајено, у политичким дискусијама, пренаглашава се један став Стојана Новаковића (делимично утврђен и на Цвијићевом закључку да у Македонији живи „етнички флотантно“ становништво), па онда на то надовезује да је македонска нација настала политичком одлуком 1943. године. Међутим, одлуке Другог заседања АВНОЈ – а са интегралним српским интересима немају везе, тичу се стварања (кон)федералне комунистичке Југославије.

У наставку њиховог спровођења укључено је и „осамостаљивање Македонске православне цркве“, атеистичке власти почињу се бавити и религијским стварима, због тога је српски патријарх Викентије (највероватније!) отрован. Из бугарске перспективе слика је једна, из српске нешто другачија. Авнојевци су једнако инсистирали на удаљавању македонског идентитета од српског утицаја, у то је доста уложено.

Поруке за преко цензуса

Упркос објашњењима и образложењима, кампања ће бити настављена. Пре свега због тога што су расписани парламентарни избори. Уједињене патриоте, у којима је и „вмроовска структура“ коју предводи министар одбране, бије битку за цензус, последњих година им подршка континуално опада. Македонско питање зато за њих постаје централна тема у борби за скупштински статус. Један део бирача, рачуница је јасна, може мотивисати.

Несрећа у целој овој рачуници јесте пренебрегавање просте ствари: и након избора треба живети. Заједно са Србима, на Балкану. Посматрајући из рационалног угла, Србија и Бугарска, односно Срби и Бугари, немају разлоге за било каква сукобљавања. Стереотипи постоје, на обе стране, то је и нормално, али нису нешто што се не може превазићи.

Демонстрације у Бугарској

© AP PHOTO / VALENTINA PETROVAПосматрајући из рационалног угла, Србија и Бугарска, односно Срби и Бугари, немају разлоге за било каква сукобљавања.

Након ужасних историјских епизода па потом и суштинског стагнирања билатералних односа, на релацији Београд – Софија уочљиве су позитивне тенденције.

Што се две државе тиче, инфраструктурна повезаност је добра, то укључује и сектор енергетике, планови су да буде још боља, има потенцијала за озбиљне заједничке пројекте (најпре у оквиру спровођења стратегије „Појас и пут“), има потенцијала и за заједничко наступање на трећим тржиштима. Бугарска јесте у ЕУ, што ствара нека ограничења, јесте и у НАТО, што ствара већа (политичка) ограничења, али простора за чвршће и обострано исплативије повезивање има.

Шта зближава два друштва

Што се два народа тиче, перцепције претњи су мање – више сличне, хронично нас мучи депопулација, некомпатибилност „православног света“ са неолибералним вредностима што узрокује разне унутрашње тензије и још чешћа „колективна лутања“, у економском погледу – каскање за најразвијенијим земљама. Тражење одговора подразумева сарадњу.

Напослетку, што се сукобљавања тиче и капацитета да то постане „македонски идентитет“, најједноставније је да се убудуће у српско – бугарске разговоре укључи и ова тема. И на академском, али и на политичком нивоу. Не треба је гурати под тепих, нити дозвољавати да је експлоатишу екстремисти. Јер, за обе стране то је у најбољем геополитичком интересу.

За Бугарску је лоше ако од Србије направи политичког непријатеља на терену, то ће јој реално умањити шансе за остваривањем културног утицаја у Северној Македонији.

Хоризонтално повезивање Албанаца и Бугара

За Србију је лош сигнал изјава која се да протумачити као могућност „бугарско – албанског хоризонталног повезивања“ преко Северне Македоније (безбели, оба народа бејаху угрожена због „амбиције Београда да постане хегемон на Балкану“). Идеја није нова, разрађивана је у аналитичким центрима везаним за НАТО још пре две деценије, ако не буде других опција, у неком неповољном развоју ситуације (нова велика економска криза, распад НАТО, сукобљавање ЕУ – НАТО, јачање кинеског или руског утицаја у кратком року које се не може спречити инстуционалним средствима) да се лако „извући из фиоке“.

Нажалост, последица запаљивог деловања може бити. Поред кампање, у случају Каракачанова то је и ствар „личне анамнезе“. Прво, Каракачани, тај малобројни народ – припада грчком етносу. До данас су већином асимиловани у веће балканске народе, у Бугарској их се на попису тако изјаснило тек две и по хиљаде. Бавили су се номадским сточарством, долазили чак до Јастрепца, у Србији су их називали Ашанима.

Наравно, свако има право да се осећа и изјашњава како жели, ништа спорно, али када се потомак Каракачана, а на то указује само презиме, дохвати македонског питања у жељи да се докаже већим националистом од осталих Бугара, то на добро не може изаћи, нити се може брзо завршити.

Министар врбован још као студент

Друго, према подацима обелодањеним у бугарској штампи након отварања досијеа комунистичке тајне полиције, Каракачанов је још као студент, маја 1989. године врбован од стране трећег одељења шесте управе државне безбедности. Одељење се бавило „борбом против субверзивне активности непријатеља по религијској линији“. Он је свој ангажман објаснио речима:

„Оно што су тражили од мене било је да напишем своје мишљење о одређеним питањима бугарско – југословенских односа, а посебно о македонском питању. И написао сам оно што сам мислио. Иначе, прилично критично према тадашњем режиму.“

Можда је ово тачно, можда није. Студенти не пишу мишљења и анализе безбедносним службама, то раде појединци са више искуства и знања. Ипак, ухвативши се за овакво образложење, Каракачанов га се сада мора држати до краја и тврдити како је борац за „македонску ствар“ још од студентских дана, као такав чак је и тајној полицији запао за око.

Зато ће бити још и проглашавања стереотипа за непобитне чињенице, „токсичних изјава“ и неприлагођених порука. Али, неопходно је и са обе стране радити да се штета умањи, консеквенце амортизују, а развој лоших сценарија предупреди. Јер, и након избора и кампање треба живети.

Има политике и мимо Каракачанова и његовог виђења регионалних односа. За Бугаре, пут на запад води преко Србије. За Србе, пут ка истоку води преко Бугарске. А Македонци би свакако одахнули када би дошло до спуштања тензија.