„Велика Албанија“: замка за Србију и Русију

велика албанија 2

велика албанија 2

Устав Албаније (1998.) говори о могућности уједињења Албанаца, полазећи од тезе о „вековним тежњама албанског народа за стварањем националног идентитета и јединства“

Извор : Балканска Геополитика

  • Устав Албаније (1998.) говори о могућности уједињења Албанаца, полазећи од тезе о „вековним тежњама албанског народа за стварањем националног идентитета и јединства“
  • Али први документи који су означили смер развоја друштвене и политичке мисли у правцу великоалбанског пројекта били су „Меморандум“ Форума албанских интелектуалаца Косова од 26. октобра 1996. и „Платформа за решење албанског националног питања“ Албанске академије наука из 1998.
  • Ова два документа су садржала једну врло непретенциозну тврдњу: пошто су Албанци били подељени у пет држава, једини начин за решавање албанског питања је њихово уједињење у једну државу

ПИШЕ: Ања ФИЛИМОНОВА

У јулу 1998. године, портпарол Ослободилачке војске Косова (ОВК) Јакуп Краснићи, изјавио је да је „циљ ОВК да обједини све земље у којима живе Албанци“. Политичка декларација ОВК од 31. децембра 1998. године садржала је захтев за „уједињење Албанаца, слободу  и независност Косова“. Након потписивања Кумановског споразума (1999.), уследила је нова фаза активирања албанских диверзантско-терористичких јединица у виду Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца (југ централне Србије), Ослободилачке националне армије (ОНА) у западном делу Македоније и Албанске националне војске (АНА) са циљем „остварења идеје о крајњем повезивању свих територија на којима живи већина Албанаца“.

Одмах примећујемо да је у целој „великоалбанској историји“ главно да албански лидери једноставно и грубо замењују суштину: сепаратизам, усмерен на уништавање територијалног интегритета других држава, представља се као једини могући начин за решавање албанског националног питања (обједињавањем територија на којима живе Албанци).

Али, прво, албанско национално питање као међународни проблем не постоји, јер су статус и права било које националне мањине која живи на територији друге државе детаљно и исцрпно образложени, на пример, у Резолуцији Генералне скупштине УН од 18. јануара 1992. („Декларација о правима припадника националних или етничких, верских и језичких мањина“). Друго, савремено међународно право не зна за начин решавања националних питања путем давања туђих територија националним мањинама на којима је забележено постојање тих мањина.

Догађаји у Албанији 1997. године постали су пролог за почетак вруће војне фазе косовског сукоба, нераскидиво повезане са „великоалбанским“ питањем, када су друштвено-политички преокрети изазвани кризом финансијске пирамиде, крахом државне администрације, анархијом и хаосом омогућили ОВК да заиста добије север Албаније, који је остао без икакве власти. Овде су успостављени бројни центри за обуку и лечење војника ОВК. Тако је створена јединствена криминално-терористичка логистичка линија између Косова и северне Албаније.

По завршетку војне агресије НАТО-а на СРЈ, потписивања Кумановског споразума и усвајања Резолуције Савета безбедности УН бр.1244 (јун 1999.г.), чини се да би међународна заједница требало да се усредсреди на решавање питања статуса албанске националне мањине у границама Републике Србије, на шта указују одредбе ове резолуције… Међутим, бројни процеси и догађаји који су уследили у региону након НАТО бомбардовања почели су да указују на фундаментално нову димензију општеалбанске политике на југу Балкана. Та димензија је примењена у два правца: Бивша Југословенска Република Македонија (сада Северна Македонија) и југ централне Србије. Размотримо детаљније „македонски“ и „јужносрпски“ правац.

Што се тиче Македоније, примећујемо да последњи релевантан попис становништва из 2002. године (попис из 2011. није успео у завршној фази, тренутно се не помиње нови) показује да су од укупне популације од 2.022.547 људи Македонци чинили 64,18%. Албанци – 25,17% (509.083 човека). Међутим, током пописа, међународни посматрачи приметили су да су на невероватан начин, лица без држављанства, без докумената, као и она која живе у иностранству, могла да учествују у поступку гласања. Албанци живе компактно, углавном дуж границе са Косовом, где чине око 90% становништва.

Редослед деловања албанских сепаратиста у Македонији био је следећи: бојкот пописа становништва из 1991. године, непризнавање македонске независности, непризнавање устава Македоније (1991. године), демонстративна употреба застава и других државних симбола Републике Албаније. У јануару 1992.г.  албански лидери организовали су илегални референдум у Македонији за додељивање културне и територијалне аутономије северозападном делу Македоније, названом „Република Илирида“. У фебруару 1992.г. председавајући прве албанске странке у Македонији (Демократска странка просперитета, ПДП) Невзат Халили, захтевао је да македонске власти признају поменуту аутономију Албанаца, као и државност независног Косова.

17. фебруара 1994. године у Тетову је отворен приватни албански универзитет (Stuhl University), финансиран од албанске дијаспоре из Немачке, Швајцарске и других западних земаља, који је постао легло албанског сепаратизма. У јануару 1997. године Македонија је усвојила закон о легализацији образовања на албанском језику у Скопљу. 1998. године започеле су масовне албанске демонстрације у знак подршке ОВК, захтевајући интервенцију НАТО 2000. године, Мендух Тачи, потпредседник (од 2007. године – лидер) Демократске партије Албанаца у Македонији, говорио је о циљевима своје странке: „Наши главни политички циљеви су независно Косово … – да Албанци на Косову постану државотворан народ који ће створити шиптарско-македонску федерацију са свеобухватном интеграцијом свих Албанаца на овим просторима, у оквиру уједињене Европе “.

Тада су започете прве акције Ослободилачке националне армије (ОНА) – по аналогији са акцијама ОВК, покренуте су диверзантске акције против војске и безбедносних снага Македоније. ОНА је била директни огранак ОВК-а, његов „јужни бок“, који су створили ветерани ОВК-а. Злогласни Косовски заштитни корпус, у који су лидери и борци ОВК слободно мигрирали, током читавог периода сукоба, пружао је директну подршку својим саучесницима у Македонији. Циљ дејстава ОНА било је етничко чишћење, убиства, пљачке, уништавање имовине, односно стварање етнички хомогене албанске територије.

На челу највеће вишемесечне саботаже и терористичке операције ОНА-е (фебруар-јул 2001.г.) је био Али Ахмети, који је 22. марта 2001. године изјавио следеће о циљевима ове операције: „Борба коју ми водимо се врши са једним циљем – изагнати словенске силе са територије која је традиционално албанска“. Ахмети је касније постао лидер македонске партије „Демократске уније за интеграцију“, која је дугогодишњи коалициони партнер владајуће странке ВМРО-ДПМНЕ. Нешто раније, 16. марта, будући лидер опозиционе Демократске партије Албанаца Мендух Тачи рекао је да „Албанци започињу оружану борбу за ослобађање својих територија“.

Последице диверзантских акција ОНА, биле су смрт 70 македонских полицајаца и војника, бекство неколико хиљада албанских породица на Косово и исељење 70 хиљада Македонаца. Охридски споразум, потписан након сукоба, садржао је, између осталог, клаузулу о стварању територијалне аутономије за Албанце на основу етничке припадности.

У јулу 2008. године у Македонији је усвојен закон о употреби језика према којем албански, иако није постао други званични језик Македоније, ипак може да се користи у говору Албанаца – шефова парламентарних комисија. Парламентарни материјали требало је да буду преведени на албански језик, званична комуникација са државном управом у целој Македонији требало би да се одвија на двојезичној основи, чак је и полиција била дужна да говори албански током притварања Албанаца. Генерално, Закон о језику из 2008. године једна је од кључних мера ка федерализацији Македоније.

Следећи кључни догађај догодио се у Албанији. 30. октобра 2010. године у Тирани је политичка странка „Листа природне Албаније“ (СПА) организовала значајну конференцију „у знак подршке Природној Албанији“. Годину дана раније, Платформа Природне Албаније објављена је у тиражу од 50 хиљада примерака, преведена на неколико језика и послата на међународне адресе. Аутор платформе, која садржи око 200 страница, је Кочо Данај – не само кабинетски научник, директор истраживачке институције, већ и бивши саветник три албанска премијера. Из целокупног дела Данаја, посебну пажњу треба обратити на следеће одредбе:

– албанско питање мора бити подвргнуто тоталној реформи и реконфигурацији;

– Албанци нису испунили своју главну мисију: случај Призренске лиге остао је недовршен, као и устанак Албанаца 1911-1912;

– постигнута је независност Албаније али само на једном делу албанских територија;

– остале албанске територије остале су у оквиру суседних држава или су биле анексиране од њих;

– такозвана Народноослободилачка борба током Другог светског рата 1939-1945. такође није завршена;

– борба Албанаца на Косову, започета 1998. године, остала је недовршена, јер је само довела до одвајања покрајине од Србије, али није постигла други део циља – њено уједињење са националним језгром – Албанијом;

– иста судбина задесила је борбу Албанаца у Македонији 2001. године: започела је као ослободилачка, а завршила се тако што су Албанци прихватили страну државу као своју отаџбину.

Процес реализације пројекта „Природне Албаније“ укључује следеће фазе:

– покретање одговарајућих уставних процедура за уједињење на основу устава Албаније;

– формирање Албанско-косовске конфедерације, федерализација Македоније; уједињење у јединствену државу. Истовремено се примећује да је „међуалбанско уједињење – европеизација“, „мир и стабилност у региону“.

Дакле, циљ „Природне Албаније“, према мишљењу њеног аутора, је један – „решење албанског питања стварањем једне албанске државе“.

Конференција је запажена и по томе што су у њеном раду учествовали политички представници Албанаца из заједница јужног дела  централне Србије – Прешева и Бујановца, изражавајући подршку захтевима СПА-а „да се обједине делови територија суседних држава у којима Албанци чине већину становништва“ и створе јединствену албанску државу која покрива земље Србије, Македоније, Црне Горе и Грчке.

Последице одлука донетих на конференцији у Тирани 2010. године показале су се готово одмах у Македонији. У западном делу земље, где су полуге локалне власти биле у рукама Албанаца, започела је вештачка и присилна албанизација. У органима локалне самоуправе, предузећима и организацијама на чијем су челу Албанци, особље је промењено из македонског у албанско, истакнуте су албанске заставе, а топонимија је агресивно замењена са македонске на албанску. Албански званичници свих нивоа почели су да комуницирају искључиво на албанском, не трудећи се да преводе на македонски чак ни на догађајима од националног значаја. Електронски портали јавних сервиса заједница на западу Македоније постали су доступни само на албанском, за оне који не разумеју уследило је врло кратко објашњење – „Па то су албанске заједнице“.

У пролеће 2012. године, Невзат Халили објавио је „Закључке руководства Илириде“, чије су главне тачке биле формирање „функционалне заједнице Илириде и Македоније, признавање Републици Илирида права на успостављање својих правних и демократских тела као израза политичке воље већине Албанаца, изражене на референдуму 1992. године“.

2014. године, у центру Скопља, у близини споменика албанског националног хероја Скендербегу, Халили је прогласио оснивање албанске „Републике Илириде“, захтевајући од тадашњег премијера те земље Николе Груевског да започне поступак федерализације Македоније. Коментаришући овај догађај, председавајући Националног фронта за заштиту људских права и слобода, Идриз Синани, који је постао део „руководства нове републике“, недвосмислено је упозорио Македонце да, ако не подрже овај пројекат, „проблем можемо решити мирним путем, ми смо за мир али ако они желе рат, могу да изаберу шта желе “.

Македонска шема“, уведена 1991. године, одликовала се својом специфичношћу: нагласак није био толико на војним операцијама (иако су оне биле саставни, али тактички део). Стратегија се састојала у јачању политичких позиција албанских партија у Македонији, које би требале легитимно да постигну статус Албанаца као државотворног народа (напусте статус националне мањине), како би у првој фази створиле „албанско-македонску федерацију“. У следећим фазама требало би да дође до неког облика уједињења са Албанијом, „Републиком КосовА“, којој ће се придружити „Прешевска долина“ (југ централне Србије) и део Црне Горе. Ако се остваре великоалбански циљеви, Македонија као држава престаће да постоји.

Према подједнако драматичном сценарију, уз помоћ „великоалбанског арсенала“ извршени су процеси подривања државне суверености на југу Србије.

Ова регија је стратешки важна јер представља железничку везу праваца север-југ и Коридор 10 који повезује Грчку и Централну Европу. Упркос потписивању Кончулског споразума 2001. године од стране међународних представника са лидерима Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца, настављени су периодични напади милитаната на српске цивиле, војску и полицију.

Тада је српска влада направила значајне уступке: променила је закон о локалним изборима, увела пропорционални систем власти и отворила пут за формирање албанске већине у локалној влади. Као резултат локалних избора 2002. године у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, победиле су албанске странке, које су формирале парламент и тела локалне управе. Упркос чињеници да Албанци чине етничку већину само у Прешеву – више од 90%, док у Бујановцу нису више од 60%, а у Медвеђи су – мање од 30%, локални парламенти ове три заједнице усвојили су платформу 14. јануара 2006. која захтева висок степен децентрализације Србије и додељивање територијалне аутономије Албанцима. У августу 2009. године, албанске политичке групације на југу Србије изнеле су тезу о додељивању посебног региона „Прешевска долина“, посебно се фокусирајући на стварање искључиво етнички албанских структура управљања у овом региону.

Конференција у Тирани 2010. била је полазна тачка за одлучујући напредак албанског сепаратизма. Председници  заједница Прешева и Бујановца формирали су покрет „За природну Албанију“. Власти у Тирани увеле су јединствене образовне програме за Албанце суседних држава – у Медвеђи су отворени Економски и Правни факултет Универзитета у Нишу, чија се настава изводи на српском и албанском језику (мада албанска омладина образовање углавном стиче на албанским универзитетима у Приштини, Тетову и Тирани). У Прешеву су документи заседања парламента заједнице престали да се преводе на српски језик под изговором да су претежна већина посланика Албанци, а неколико Срба из парламента већ зна албански језик.

На конференцији у Тирани 2010. године, председавајући заједница Прешева и Бујановца, Рагми Мустафа и Јонуз Муслиу, подржали су идеју о формирању „Велике Албаније“, која би, поред Косова и Метохије, обухватила и делове централне Србије, Црне Горе, Македоније и Грчке. Орхан Реџепи, заменик председника заједнице Прешево, рекао је овом приликом да се „целог живота борио да Прешево и Бујановац буду саставни део Косова, а тиме и Албаније“, и „Прешевска долина је најокупиранији  део албанских територија“.

Великоалбански пројекат у свом арсеналу нема само политичке платформе и тероризам. „Република КосовА“ већ има своју пуноправну војску, створену у децембру 2018. уз прећутни пристанак Србије. Међутим, и пре званичног формирања на основу ОВК, Приштина је 2013. године закључила војни уговор са Албанијом, према којем „војске две државе“ могу да распореде своје јединице на територији једна друге. Тако постаје могуће удруживање војних потенцијала Албаније и „Републике КосовА“ и комбиновање инфраструктурних пројеката Тиране и Приштине, како би се добио импресиван борбени потенцијал. Узимајући у обзир све резервисте, њихове удружене снаге вероватно могу да броје око 120 хиљада људи. Ниједна војска из региона неће моћи да им се супротстави.

Такође треба узети у обзир и сегмент логистике. Тренутно је главни инфраструктурни пројекат у Србији, коме је додељен статус националног приоритета, аутопут Тирана – Приштина – Ниш. Значајно је да је бивши председник Борис Тадић, кога су садашње српске власти карактерисале као „ултразападног политичара“, својевремено напустио овај пројекат.

Аутопут Тирана – Приштина – Ниш нема никакав економски смисао за Србију. Али има смисла за премештање снага јужног крила НАТО у центар Европе (и даље до граница Русије) и повезивање „Републике КосовА“ и америчке базе „Бондстил“ са албанским лукама на Јадранском мору. Србија узима кредит од 3,7 милијарди евра и гради своју деоницу аутопута – од Мердара до Ниша, Албанци су већ изградили своју деоницу од Драча до границе, а Приштина гради свој део од границе са Албанијом до Мердара. То значи да „великоалбански пројекат“ инфраструктурно и логистички повезује не само „КосовА“ са Албанијом, већ и Топлички округ са Нишем (Централна Србија), стварајући основу за успостављање албанског присуства у Моравско-Вардарској долини, главном путу из Азије у Европу.

Али у исто време, пре свега, неопходно је у фокусу имати не интересе Албаније, чија је економија безначајна, већ интересе НАТО, који на располагању добија две карике на копну (аутопут и железницу), које им недостају. Алијанса ће тако моћи да повеже албанске луке на Јадрану са дубоком територијом Балкана.

Следеће две фундаменталне основе за развој „великоалбанског пројекта“ су догађаји који се одвијају пред нашим очима. То је, пре свега, Вашингтонски уговор између српских власти и косовских сепаратиста од 4. септембра 2020. године, који између осталог, предвиђа изградњу железничке инфраструктуре Ниш – Приштина – Драч, као и приступање Приштине „мини Шенгенској иницијативи“ (изнетој 2019. од стране Србије, Албаније и Северне Македоније). С тим у вези, албански премијер Еди Рама рекао је да ће „овај регионални пројекат помоћи трансформацији… и питању признања Косова од стране Србије“.

Након потписивања Вашингтонског споразума 2. октобра 2020. године, у Тирани је одржан редовни састанак две владе (Албаније и „КосовА“) на којем су у циљу реализације поменутог споразума о изградњи железничке инфраструктуре Београд-Приштина и луке на Јадранском мору, била потписана четири споразума и два протокола (и још пет меморандума). Заједнички састанци влада Албаније и „КосовА“ одржавају се од 2014. године, и током овог периода потписано је 70 споразума између „две државе“ (о царинским привилегијама, сарадњи у области безбедности, образовања, здравства итд.). Поред тога, на последњем састанку, потписан је споразум о оснивању заједничког фонда за подршку Прешевској долини. Овом приликом, премијер „КосовА“ Авдулах Хоти рекао је: „Наша тежња је да елиминишемо границу између Албаније и Косова“. Према речима премијера Албаније Едија Раме, постигнути споразум о царинским привилегијама омогућиће претварање луке Драч у косовску луку (!). Обратимо посебну пажњу на ово: лука Албаније претвара се у луку „КосовА“, Албанија и „КосовА“, су заправо, у изјавама највиших званичника подразумевано представљени у једној  целини. С обзиром на то да споразуми покривају, поред пореског и инфраструктурног, и електроенергетски сектор, следи једини могући закључак: споразуми потписани на заједничком састанку 2. октобра, стратешке су природе на више нивоа и имају за циљ обједињавање Албаније и „КосовА“ у једну или другу врсту државне формације.

Поводом закључака усвојених на заједничком састанку о уклањању границе између Албаније и „Косова“ (састанак је одржан под слоганом „Заједно без граница“), Београд је упутио званичну протестну ноту Тирани. То не спречава Владу Србије да и даље делује као главни покретач „економске интеграције“ региона. Крајем октобра, Северна Македонија, коју је представљао премијер Зоран Зајев, изјаснила се за придруживање мини-шенгенском пројекту. Као што је приметио српски истраживач, генерал Митар Ковач: „Такве мере Албаније су отворено непријатељске према Србији. Тужно је што српске власти као да ништа не примећују, као да се ништа не дешава. Србија говори празне речи о добросуседству, миру и сарадњи, док нам албански екстремисти из Албаније и са Космета одузимају свету земљу пред очима. Невероватно је ћутање српских власти, одсуство реакције, чињеница да оне не упозоравају ЕУ, НАТО и УН да се не само пред њиховим очима, већ и уз њихову помоћ, спроводи пројекат тзв. Велике Албаније, са доминантним вектором изградње исламског пројекта великих сила у духу тзв. Призренске лиге“.

Тако се пред нашим очима, не само уз прећутно одобрење, већ и уз активно учешће званичног Београда, формира нови геостратешки центар моћи на Балкану – „Великоалбанско тежиште“, које ће само изграђивати свој потенцијал. За Србију, као и за Русију, ово је двострука замка. Са једне стране, председник Србије Александар Вучић предао је Приштини апсолутно све што се могло предати, осим директног признавања независности. Вашингтонски уговор садржи лукаву формулацију, према којој се Приштина обавезује да ће се годину дана уздржавати од захтева за чланство у међународним организацијама. То значи да ће за годину дана Приштина бити слободна да изнесе захтев за придруживање било којој међународној организацији, укључујући УН. Подсетимо, овај документ носи потпис српског председника. Вучић је све дубље и дубље тоне и у стварање  „Велике Албаније“ као и помагање сепаратистима. Коначни резултат, до којег воде све његове акције, је велеиздаја, у којој ће Русија, подржавајући Вучића, неизбежно постати саучесник.

Поред тога, сви врло ефикасни напори за спровођење „великоалбанског пројекта“, без обзира на то колико терминолошки софистициран био закамуфлиран, грубо крше темељне акте међународног права који се тичу државног територијалног интегритета и суверенитета. Затворити очи пред овом чињеницом, и даље је игнорисати, за Руску Федерацију значи: јасно порицати међународно право, показати праксу двоструких стандарда, двоструког морала, и најстрашнију и најопаснију ствар – одсуство принципа.

Русија, која наглашено игнорише Вучићеве великоалбанске напоре, омогућава му тако да додатно замаскира, како своју улогу у спровођењу „великоалбанског пројекта“ (тачније историјске и стратешке тежње Ватикана – Аустрије – Велике Британије – САД, у региону), тако и неуспех српске националне политике… Пре или касније, Вучићева вешта илузија „фолклорне русофилије“ разбиће се у парам-парчад о гребене „Велике Албаније“, сахранивши под собом и саму могућност успостављања руско-српског поверења, да и не говоримо о руском присуству на Балкану.


ИЗВОР: https://regnum.ru/news/polit/3127123.html