Када бугарски европосланик оптужи Србе за злочине над Бугарима

3

3

Бугарске окупационе власти су на територији Србије одмах отпочеле са злочинима и бугаризацијом србског живља. Србима су паљене куће, кренула је пљачка, отимачина, силовања жена, незаконита хапшења, убијани су србски свештеници, а истовремено су довођени попови из Бугарске.

Наиме Бугарски европосланик оптужио Србе за злочине над Бугарима.

Да обновимо градиво из историје, онај део који многи желе да избришу.

Бечки двор је у пролеће 1914. године био спреман за рат са Србијом и желео да оствари свој вековни сан „Продор на Исток“, а у Бугарској гледао савезника, па је понудио бугарском цару област Македоније ако помогне уништење Србије. Склопљен је тајни савез Аустроугарске монархије и Бугарског царства.

Велике победе Срба на Церу и Колубари 1914. године су одложиле улазак Бугарске у Први светски рат, тако да су Бугари мировали све до октобра 1915. године, када је Немачка послала Аустроугарској велико појачање, па је са севера и запада на Србију ударило преко 900.000 непријатељских војника. Са истока се придружује Бугарска што ствара Тројну инвазију на Србију, која се тада нашла у готово безизлазној ситуацији. Врховна команда србске војске наредила је повлачење преко Црне Горе и Албаније, све до Грчке јер су Савезници планирали отварање Солунског фронта.

Србска војска и добар део народа успео је до фебруара 1916. да се пребаци до обала Јонског мора, одакле су их савезнички бродови пребацили на Крф, Видо, Корзику и Африку… Док је територија Краљевине Србије подељена на аустроугарски и бугарски део.

Бугарске окупационе власти су на територији Србије одмах отпочеле са злочинима и бугаризацијом србског живља. Србима су паљене куће, кренула је пљачка, отимачина, силовања жена, незаконита хапшења, убијани су србски свештеници, а истовремено су довођени попови из Бугарске. Рушени су и споменици, међу њима споменик Зебрњак, намењен србским ослободиоцима код Куманова. Србски језик је забрањен, као и србска ћирилица.

Врхунац је био насилна мобилизација србских младића 17-20 година који су планирани да се пошаљу на Солунски фронт да се боре против својих очева и браће. Избио је Топлички устанак 26. фебруара 1917. под вођством Косте Миловановића Пећанца и Косте Војиновића Косовца у Прокупљу, Куршумлији, Јабланици, Бојнику, Блацама, Копаонику… Створена велика слободна територија која је опстала месец дана. Устаничка држава је крваво угушена и одмазда Бугара је била веома сурова. Однела је преко 20.000 србских живота.

Пробојем Солунског фронта септембра 1918. године, србска војска ослобађа за два месеца домовину, а Бугари су опет поражени. Процењује се да су Бугари у Првом светском рату убили око 100.000 Срба.

24. јануара 1937. потписан је споразум између Краљевине Југославије и Бугарске о вечном пријатељству, који је важио само четири године, јер је Бугарска 1. марта 1941. године приступила званично Тројном пакту, односно Силама Осовине. Заједно са Немачком, Италијом, Албанијом и Мађарском је учествовала у агресији на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године.

Бугарска је поново окупирала Србију, њен вардарски, тимочки и јужноморавски део. Опет се историја поновила, само су сада Бугари ударили још више и још жешће. Хтели су освету за поразе у ратовима 1913-1918… Почињени су стравични злочини над Србима, што се претворило у нови геноцид.

После Другог светског рата, Влада Народне Републике Бугарске донела је један документ тј. декларацију 1947. године у којој се признаје учествовање бугарских јединица у злочинима над Србима…

Тако да када неко попут бугарског европосланика оптужи Србе за злочине над Бугарима, нека погледа себе у огледалу, да случајно не црвени у лицу.

Валандовски покољ 1915

Валандовски покољ је назив за ужасни ратни злочин који су починили бугарски војници почетком априла 1915. године у месту Валандово, крај Удова, на самом југу Вардарске (јужне) Србије, иако тада Бугарска још није била званично ушла у рат на страни Централних сила.

Да зло буде још веће, убили су 281 србског војника на велики православни празник Велики петак, чиме су се показали не само као недостојни суседи, већ и као недостојни Христови следбеници и православна браћа.

 „Љуљашка” за недужне српске цивиле

О бугарском мучењу званом ’љуљашка’.

На таваници су избушене две рупе, кроз које су провучени конопци и везани за греде на тавану. Повлачећи му конопац испод пазуха, обесили би голог Србина кога би зањихали тако да је он попут клатна одбачен од једног ударао у други зид, а Бугари су, да би одржали ритам, код сваког замаха ударали по њему дебелом мачетом. Видели смо на лицу места како изгледа ова справа за мучење… У Медвеђи су голе жене бесили о таваницу као код мучења по систему ’љуљашка’ и тукли их по голом трбуху”. Ово је део извештаја америчког новинара Вилијама Драјтона о српском страдању у Великом рату. Ово и бројна друга сведочанства изложена су у две галерије Народног музеја у Лесковцу под називом „Југ Србије у Великом рату 1915–1918”.

Сурдулица 1915-1918

Злочини у Сурдулици су систематски и организовано вршени 1915-1918 од бугарских окупационих власти током Првог светског рата, са циљем истребљења србског становништва из Јужне Србије, Косова, Тимочке Крајине и Власиначког округа. Ови злочини нису учињени случајно, нити су дело појединаца.  

Бугарска је 15. октобра 1915. године ушла у рат на страни Централних сила и тако забила „нож у леђа“ србској војсци која се повлачила према Грчкој. Пресечена је комуникација у моравско-вардарској удолини по налогу Бечког двора. Циљ је био уништити србску војску, а Србе у Јужној и Источној Србији бугаризовати. 

3
3

Одмах по успостављању окупационе власти, Бугари су хапсили и одводили православне свештенике, народне прваке, харамбаше, професоре, лекаре, угледне и имућне Србе. То је урађено првенствено да би се сломио евенутални отпор. 

Бугари су око Сурдулице направили неколико масовних гробница: Дубока долина, Калифер, Занкова ливада, Влашки дол, Радичева њива, Дубрава, Јелашница, Корбевачка река, корито Врле реке од Сурдулице до Топлог дола. Број убијених Срба за три ратне године на тим стратиштима био је преко 10.000 Срба… али су жртве довођене и из Ниша, Пирота, Куманова, Скопља, Гњилана, Врања, Прешева, Лесковца, Медвеђе, Димитровграда, Криве Паланке, Бујановца, Владичин хан, Косовке Каменице и др. Спомен-костурница је подигнута 24.08.1924. а срушена и уништена 1941-1943 од Бугара. Обнову су после Другог светског рата спречавали србски комунисти. Тако да је обнова завршена тек 29. маја 2010. године.

kosti surdulickih mucenika
kosti surdulickih mucenika

ИЗВЕШТАЈИ КОМИСИЈЕ Због свог географског положаја, последњег већег места пре бугарске границе, Сурдулица је током бугарске окупације у Првом светском рату постала србска кланица у којој је током 1915-1918. године готово свакодневно довођено од 200 до 400 Срба, од којих је велики број убијен у Сурдулици, а остатак интерниран у Бугарску. 

Побијено становништво није било само из Сурдулице, већ из свих делова Краљевине Србије, из пиротског округа, нишког округа, са Косова, из Вардарске Србије. Преко 10.000 Срба интернирано је у Бугарску.

Убиства су најчешће вршена хладним оружјем, да се не троши бојева муниција и да се не чују плотуни. Због масовних убистава, јавио се проблем куда се лешевима, па је одлучено да се лешеви бацају у дубодолине, а овај посао су извршавали локални Роми. 

Тако су током Првог свестког рата, званично откривене највеће масовне гобнице: Дубока долина, Калифер, Занкова ливада, Влашки дол, Радичева њива, Дубрава, Јелашница, Корбевачка река, корито Врле реке од Сурдулице до Топлог дола.

Serbian refugees waiting forfood 1915 1916 Wikimedia Commons
Serbian refugees waiting forfood 1915 1916 Wikimedia Commons

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ Сурдулица је У Другом светском рату окупирана 22. априла 1941. године од стране Бугара, а прича из Првог светског рата је поновљена. Забрањена је употреба србског језика, србске књиге су уништаване, забрањено је ношење шајкаче, а Србска црква под бугарском окупацијом стављена је под власт бугарске егзархије.

Уласком у Сурдулицу, бугарски војници су демолирали Спомен-костурницу. Развалили врата, разбили прозоре, поломили стаклене витрине са предметима који су припадали жртвама Првог светског рата, а са зидова скинули слике и потпуно испразнили унутрашњост костурнице. Све што је било разбацано око костурнице, србски свештеници су тајно, ноћима преносили у стари звоник цркве Светог Ђорђа, који се налазио поред школе.

Крајем априла 1941. године у сумрак, једна чета бугарских војника дошла је у село Ћурковица и Доње Романовце и запленила од сељака волове и запрежна кола.

Под окриљем ноћи, кости из дрвених сандука из Костурнице, бугарски војници су пребацили у вреће, покрили платненим покривачима и сместили у запрежна кола. 

Затим је, чудна ноћна поворка, по сећању локалног становништва, које је живело у близини Костурнице и које је пратило кретање бугарских војника због страха за сопствене животе, кренула ка старом сурдуличком гробљу.

Под наоружаном пратњом, уз лампе које су осветљавале пут, кости сурдуличких мученика пребачене су и закопане, тајно, у непознатом делу гробља.

Каснијим истраживањем, после Другог светског рата и догађајима из 2009. године, утврђено је да су их Бугари закопали у брдо јужно од Цркве Светог Пантелејмона на старом сурдуличком гробљу.

Дрвени сандуци у којима су се чувале кости те ноћи су спаљени, а изјутра, тајно, сурдулички свештеници и неколицина житеља су покупили кости, које су уз пут испадале из запрежних кола и сахранили их поред порта порте цркве Светог Пантелејмона.

Бугарске окупационе власти су у Судрулици наредиле потпуно уништење Спомен-костурнице, које се догодило од 3. фебруара до 17. фебруара 1943. године. Наредили су ђацима Више основне школе у Сурдулици да са зграде костурнице скидају циглу за циглом и товаре на камионе. Костурница је уништена а крипта је потпуно сравњена са земљом.

Доктор Арчибалд Рајс је током децембра 1918. и јануара 1919. сачинио и један врло опширан документован извештај под називом Извештај о бугарским злочинима у окупираној Србији 1915-1918. Извештај садржи злочине и све видове терора на простору Алексинца, Лесковца, Власотинаца, Прокупља, Врања, Ћуприје, Ражња, Пожаревца, Петровца и Жагубице. Крајем 1918. године др Рајс је саставио списак скоро стотину најодговорнијих бугарских војника, официра и чиновника за злочине и разне видове терора извршених на простору Моравске окупационе области.

Међу њима су и поменута лица одговорна за злочине у Сурдулици, али и друга лица као што су комитски војвода Трајко Попов из Скопља који је у Сурдулици командовао комитама – џелатима. Рајс поред осталог наводи да је српски скопски митрополит Вићентије убијен у Сурдулици, додајући да у Скопљу верују да је убијен у Качанику. Међутим, у извештају међусавезничке комисије се каже да је митрополит Вићентије “био ухваћен у Призрену, где се био склонио испред бугарске војске“, одакле је “потеран натраг у Скопље и уз пут га нестало“. Сматрало се да је Вићентијев леш спаљен.

Значајне податке о бугарској окупационој политици нарочито идеолошким и историјским основама те политике донео је др Јован Хаџи Васиљевић у својој студији Бугари и њихова зверства у Србији 1915 -1918, која је као предавање саопштена у Новом Саду и Сремским Карловцима 16. и 23. марта 1919. године.

Поред мноштва других података Хаџи Васиљевић наводи да је на окупираном подручју убијено две трећине свештеника, скоро сви просветни радници и сва трговачка интелигенција.

У Врањском округу, пише он погубљено је 69 свештеника, у Скопској Црној Гори 11 (толико их је укупно и било) у Куманову 7 и тако редом. Сурдулицу су каже Хаџи Васиљевић сами Бугари “прозвали српском костурницом“.

Најпотпунији преглед свих врста бугарских злочина и повреде међународног права сачинила је поменута Међусавезничка комисија чији је председник био Љуба Стојановић а чланови – Бонасије француски делегат, П.Гавриловић опуномоћени министар, Х.Б.Мен, потпуковник, британски делегат и Слободан Јовановић професор Београдског универзитета.

Извештај садржи заједно са закључком укупно 12 целина: Повреда Хашког Правилника о законима и обичајима сувоземног рата; Убијање цивилног становништва; Злостављања и мучења; Силовања; Интернирање; Порези, реквизиције и други намети; Пљачка; Кулук; Рушевине и паљевине; Однарођавање; Повреде српске државне суверености.